Zašto me povređuješ kada to ne zaslužujem?

Ponekad osećam kao da sam stajala mirno, otvorenog srca, spremna da dam osmeh i toplinu, a tišina ili reči koje ne razumem dolaze i bole.

Ne boli me ono što sam učinila, ne boli me greška koju sam napravila. Boli me kad povreda stigne bez razloga, kad očekujem nežnost, a dobijem hladnoću.

Pitamo se - zašto? Da li je to tvoj dan težak? Tvoja senka koju ne umeš da izneseš? Da li je tvoja borba unutrašnja i ja samo stojim pored nje, nemoćna?

U tim trenucima srce se steže, a misli lutaju: „Jesam li ja kriva?” Ali nisam. Ne zaslužujem bol koji dolazi kao oluja, bez upozorenja.

Ipak, kroz svaki bol, kroz svaku nepravdu, naučim da rastem. Da prepoznajem sopstvenu vrednost, i da ljubav koju tražim ne treba da bude nagrada, već osnovno pravo.

Ponekad je oproštaj težak, ne zbog njih, već zbog mene, jer ljubav i razumevanje su darovi koje dajem sebi. I u toj tišini i snazi, nalazim mir, da očuvam svetlost u svom srcu, čak i kada me povrede.

Ponekad povrede dolaze da bi nas podsetile - na granice, na snagu, na vrednost koju niko ne sme da umanji. I zato postojim sa osmehom, sa toplinom, sa srcem koje ne prestaje da voli, iako svet ponekad boli….

I dok osećam bol, učim da ga posmatram kao talas koji prolazi. Ne mora da me slomi, ne mora da odnese svetlost iz srca.

Shvatam da ljubav nije nagrada, da nežnost koju tražim ne zavisi od tuđih postupaka, već od moje sposobnosti da je negujem u sebi.

Svaka povreda me podseća da postavim granice, da cenim sebe, i da iznova biram mir. I u tom miru, postoji nežnost - za mene, za svet oko mene, za sve što je dobro i svetlo, čak i kada bol dolazi.

I znam - srce koje voli, koje oprašta i koje čuva sebe, postaje nepobedivo. I shvatam - iako povrede bole, ja imam snagu da

ostanem nežna, da verujem u ljubav, i da svaka nova zvezda u noći donese osmeh, umesto bola.