Nekako se život tako uredio da mi vreme s tobom nije dato.
Ne znam je li to kazna, opomena ili samo jedna od onih priča koje nemaju kraj, ali imaju dubinu.
Ona dubina koja boli kada zaćutimo u pogrešno vreme, kada se pogledi ne dodirnu dovoljno dugo,
kada srce zna - ali se ne sme.
A ipak, svakog dana u nekoj seni, u mirisu vgazduha posle kiše, u pesmi koju slučajno čujem, ti mi dođeš.
Nenametljivo, kao uvek da si tu.
I ja te čuvam.
Ne u slikama, ne u porukama, već u onom što sam postala odkako sam te srela.
U svemu što bih mogla biti - da smo mogli biti.
Ako ikad bude neki drugi život, ako vreme bude manje surovo o duše se prepoznaju pre nego što se uplaše, dođi.
Ne moraš ništa da poneseš, sve ću već imati spremno - ceo jedan život koji sam sačuvala samo za tebe.
