Znaš ono kad te neko pogleda tako da ti kolena zadrhte, ali ne od straha, nego od nečeg mnogo uzbudljivijeg? E, to je ono što ja volim. Volim strast. Ne onu filmsku, previše izrežiranu i savršeno osvetljenu - nego onu sirovu, stvarnu, pomalo neurednu i totalno neplaniranu.

Ja sam ona što veruje da prava hemija nema veze sa logikom. Možeš ti da planiraš, analiziraš, pa čak i da se pretvaraš da te ne zanima... ali telo i pogled sve kažu. I kad taj trenutak klikne - nema nazad.

Volim kad muškarac zna da bude siguran, ali ne umišljen. Kad ima onu mirnu energiju zbog koje ne mora da priča previše. Kad te samo pogleda i kao da kaže: „Znam tačno šta ti prolazi kroz glavu.“ (A ti se, naravno, praviš da ne znaš o čemu priča.)

Nije stvar samo u dodirima - iako, hajde da budemo iskreni, dodiri su preslatka stvar. Strast je i način na koji se neko nasmeje dok ti priča, ili način na koji te sluša kao da si jedina osoba u prostoriji. Strast je kad rečenica visi u vazduhu duže nego što bi trebalo. Kad ti srce kuca brže, ali ti se ne žuri.

Volim i tu igru. To zezanje između reči i pogleda. Volim kad se flert pretvori u umetnost - kad ti nije cilj da „osvojiš“, nego da se igrate, da uživate u toj napetosti koja titra između vas.

I da, volim i kada muškarac ume da se nasmeje, da ne shvata sebe previše ozbiljno. Da može da me nasmeje dok me gleda onim pogledom koji obećava sve i svašta. Jer, ako nema malo smeha, onda ni vatra nema pravi ukus.

Strast, za mene, nije samo trenutak - to je energija koja traje. To je ono kad se setiš nečijeg glasa danima posle. Kad te nešto u stomaku podseti da si živa.

Možda sam nepopravljivi romantik sa sarkastičnim osmehom. Možda previše sanjam, a premalo planiram. Ali jedno znam sigurno: volim strast.

Jer u njoj se krije sve ono što nas čini stvarnima - i pomalo ludima, ali na najlepši mogući način.