Postoji nešto neodoljivo u rečima koje ne izgovoriš naglas, već ih pošalješ u tišini ekrana. One klize kroz prostor, ostavljajući trag znatiželje, topline i nečeg što podseća na dodir koji tek dolazi. Možda baš zato volim dopisivanja - jer su to trenuci u kojima reči postaju dodiri, a poruke postaju poljupci.

Sve počinje jednostavno. Kratka poruka, slučajni komentar, možda samo: „Mogao bih da te slušam satima.“ A onda - neprimetno - razgovor postaje dublji, prisniji. Svaka nova poruka nosi u sebi blagu dozu napetosti, onaj osećaj da se nešto polako budi između dvoje ljudi koji se razumeju i pre nego što se vide.

Tajne poruke između nas postale su mala erotska avantura - svet u kojem nema pravila, gde mašta ima glavnu reč, a svaka misao ima miris dodira koji još nije stigao.

U tim trenucima dopisivanje nije samo igra. To je ples između želje i poverenja, mesto gde se granice brišu, a duše upoznaju kroz rečenice.

Svaka tvoja poruka greje dlan, svaka moja misao traži te u tišini. Ponekad samo napišeš „tu sam“, i ja osetim više nego da si pored mene.

Reči tada postaju telo, tačka postaje uzdah, a tvoj glas čujem i kada ne pišeš ništa.

Možda se nikada nismo ni dotakli, ali kroz te poruke dodirujemo sve ono što je stvarno - i nežno, i strasno, i naše.

Zato volim te kasne sate, kada se svet utiša, a naše poruke šapuću ono što reči ne mogu. Jer možda najveća erotska avantura nije u dodiru, već u iščekivanju... u svakoj tajnoj poruci koja zna da će jednog dana postati stvarnost.