Postoje dani kada osetim kako mi telo bukvalno pulsira. Kao da mi krv teče brže nego obično, kao da mi srce lupa u ritmu muzike koju samo ja čujem. To je moja energija - ona sirova, živa, iskrena iskra koja mi daje snagu da se smejem, da volim, da sanjam.
Ali i da žudim.
Ja sam ona koja ne zna da bude polovična. Kada volim, ja gorim. Kada dodirnem, to nije slučajno. Kada pogledam, pogled traži odgovor.
I zato mi treba muškarac koji ume da oseti - ne da samo vidi.
Neko čija energija ne spava.
Jer umorna sam od praznih pogleda i mlakih reči. Umorna od ljudi koji se plaše da žive punim plućima. Svi govore o ljubavi, ali retko ko ima snage da je zaista nosi u sebi, da je zapali, da je održi.
Ja ne tražim savršenstvo.
Samo onu iskru - onaj trenutak kada se dve energije sudare i sve drugo prestane da postoji. Kada pogled postane struja, dah postane muzika, a tišina postane priča.
Jer energija... nije samo pokret.
To je ono kad ti neko priđe, a ti osetiš kako ti se koža naježi, kako ti misli zastanu, kako telo prepozna ono što reči ne znaju da objasne.
Takvu energiju želim.
Takvu energiju čekam.
Takva energija - ja jesam.
