Sve je počelo sasvim nevino - porukom na Tveni-ju.

Nisam ni tražio ništa posebno, samo razgovor, neku iskru u moru površnih rečenica. A onda se pojavila Ana. Njene poruke nisu bile klasičan flert, već nešto dublje. Pisala je pametno, s merom, ali svaka rečenica je imala onu skrivenu notu - kao da iza svakog slova stoji pogled koji zna više nego što pokazuje.

Dopisinvali smo se danima. Noći su prolazile dok bismo razmenjivali poruke koje su polako gubile granice između igre i priznanja.

A onda — video poziv.

Kada sam je prvi put video uživo, imao sam osećaj da je ekran premali za nju. Njene oči su imale toplinu i izazov u istom dahu, a taj osmeh... kao da te poziva i upozorava u isto vreme.

Prošlo je gotovo dva meseca takvih večeri. Znali smo se, a zapravo nismo - što je čar privlačnosti.

Kada smo se napokon sreli u kafiću, nisam bio siguran da li da joj pružim ruku ili da je odmah privučem.

Njen miris, ton glasa, način na koji je sklonila kosu iza uha - sve je bilo kao produžetak naših noćnih razgovora.

Vreme je nestalo između rečenica, a svet oko nas je bio samo šum.

Dva dana kasnije, stigla je njena poruka:

“Večeras sam sama. Hoću da dođeš. Ali... imam jedno iznenađenje. Samo obećaj da nećeš pobeći.”

Srce mi je zaigralo kao da sam ponovo tinejdžer.

Kada sam stigao, vrata su se otvorila polako, gotovo tiho.

Ana je stajala ispred mene, obučena u nešto što nije bilo za javnost - kostim koji je više govorio pogledom nego tkaninom.

Njen izraz lica bio je samouveren, ali oči su otkrivale onu istu iskru s kojom je sve počelo.

Korak, pa još jedan. Miris njenog parfema me obavio.

Prostor između nas bio je pun neizrečenih misli.

Osetio sam kako mi dlanovi postaju topli, a glas nestaje negde u grlu.

Zastala je ispred mene, nasmešila se i tiho rekla:

“Sad znaš iznenađenje.”

Pružio sam ruku, ali umesto da je povučem k sebi, samo sam je dotakao po obrazu. Taj dodir je trajao sekund, ali u njemu je bilo sve - dva meseca želje, iščekivanja i neizgovorene bliskosti.

Ona je zažmurila, a ja sam znao da ako sada pređem tu granicu - više nema povratka.

Umesto toga, samo sam je zagrlio.

Dugo, tiho, bez reči.

Osetio sam njen dah na svom vratu, a srce kako lupa u istom ritmu kao moje.

Kasnije, kad smo se gledali preko šolje čaja, samo se nasmejala:

“Znaš, očekivala sam da ćeš reagovati drugačije.”

Odgovorio sam:

“Možda. Ali ja više volim da trenutak traje.”

I tog trenutka sam shvatio - prava senzualnost nije u pokretu, već u onome što se zadrži u tišini između dvoje ljudi koji se razumeju i bez reči.