Postoje trenuci kada me pitaju: „Šta ti zapravo želiš od ljubavi?“ I svaki put zastanem, jer odgovor nije jednostavan. Nije dovoljan samo osmeh, niti leptirići u stomaku. Nije dovoljno ni da srce zadrhti na prvi pogled. Ja sam — romantična, ali i strastvena.

Ta kombinacija nije uvek laka. Romantika mi šapuće o nežnosti, pažnji, porukama bez povoda, i poljupcima u čelo dok svira tiha muzika u pozadini. Ona me tera da sanjam o večerama pod zvezdama, rukama koje se slučajno dodiruju, o zagrljajima koji traju duže nego što je potrebno. Romantika voli tišinu, voli osećaj sigurnosti i male svakodnevne znakove pažnje. U toj dimenziji ljubavi, ja sam nežna, setna i otvorena.

Ali, tu je i druga strana mene — ona koja gori. Strastvena. Ona koja ne zna za granice, koja želi ljubav koja ne pita da li je previše. Ona koja ne pristaje na tiho, na polovično, na usputno. Strastvena ja ne čeka, ona uzima. Ljubi kao da je kraj sveta, želi kao da je svaki trenutak poslednji. Ona pleše po rubu, ne plaši se intenziteta i živi u trenutku bez zadrške.

I ne želim da biram između te dve strane.

Ne želim ljubav koja je samo nežna, a bez varnice. Ne želim ni onu koja je samo vatra, a bez temelja. Želim spoj. Želim pogled koji u meni budi sigurnost, ali i drhtaj. Dodir koji leči, ali i uzdrma. Reči koje me umire, ali i zapale. Želim da budem i pitoma i divlja, i nežna i snažna — sa nekim ko ume da me čita bez prevoda.

Mnogi ne razumeju tu složenost. Kažu: „Budi jedno ili drugo.“ Ali ja sam celina. I ne tražim savršenstvo — tražim autentičnost. Nekoga ko ne beži kada ljubav postane previše. Nekoga kome neće smetati što ponekad pišem pisma koja nikad ne pošaljem, ali i što umem da viknem kada osećam previše.

Jer na kraju dana, ja nisam polovina. Ja sam celina — romantična, ali i strastvena.