Kažu da žene treba da budu tihe, fine i uvek nasmejane. Da lepo sede, prekrste noge, klimaju glavom i kažu "može, dragi" čak i kad im dođe da urliknu. E pa, izvin'te, ali ja sam očigledno bila na pogrešnom seminaru za "žensku pristojnost", jer sam završila nestašna i bez dlake na jeziku.

I nemam nameru da se menjam.

❝Šta ljudi misle?❞

Ako bih dobijala po dinar svaki put kad mi neko kaže "Ali, znaš, ljudi će pričati...", sad bih imala dovoljno da ih sve ignorišem s koktelom u ruci negde na Baliju.

Ljudi će uvek pričati. Da si tiha – "dosadna si". Da si glasna – "previše si". Da si uspešna – "nešto tu nije čisto". Da si bez posla – "lenja si". Da si zgodna – "sigurno ne jedeš ništa". Da voliš da jedeš – "moraš da se paziš".

Zato – pričaće svakako. Pa neka imaju o čemu.

Govorim šta mislim – izvinite što ne umem da ćutim

Ne, nisam nepristojna. Nisam ni bezobrazna. Samo nemam filter kad neko testira moju inteligenciju, zdrav razum ili strpljenje. Da, u stanju sam da kažem ono što svi misle, ali niko ne sme da izgovori. I da, to često iznenadi prisutne.

Ali znate šta? Iskrenost je luksuz koji sebi danas retko ko priušti. Ja ga nosim kao najskuplju tašnu – i ide mi uz sve.

Nestašna – jer je dosadno biti "normalna"

Šta uopšte znači biti normalna? Da se uklopiš u tuđu predstavu o tome šta je "žena za brak"? Da ne psuješ, ne piješ, ne kasniš, ne kasiraš greške i nikada ne dižeš ton?

Hvala, ali ne.

Volim da budem nestašna. Da ne slušam uvek. Da idem tamo gde drugi kažu da ne treba. Da se smejem kad nije trenutak i da kažem NE i kad svi očekuju "da budem fina". Jer nisam ovde da budem dekor – ovde sam da budem živa.

Za kraj...

Neću svima biti simpatična. Neću biti svakom po volji. Ali, jedno je sigurno – nikad neću biti fejk.

I zato, ako si i ti jedna od onih koje su celog života bile "previše" – previše glasne, previše emotivne, previše tvrdoglave, previše svoje – znaj da te ovde čeka društvo.

Nestašne, svoje, i bez dlake na jeziku – nismo problem, mi smo promjena koju ovaj svet treba.