U svetu u kojem svi tragaju za sigurnošću, ja biram rizik. Dok mnogi sanjaju o nežnosti i romantičnim večerama, meni srce brže kuca kada prepoznam nešto nepredvidivo, nešto što me može slomiti, ali i izgraditi.

Ne tražim ljubav. Tražim izazov.

Ne zato što ne verujem u ljubav. Verujem — možda i previše. Ali ljubav koju danas svi nude dolazi upakovana u lažne sigurnosti, u rutinu, u kompromise koji više liče na odustajanje nego na strast. Ljubav je, za mnoge, postala bekstvo od samoće, a ne svesna odluka da deliš put sa nekim ko te neće štititi od sveta, već te gurnuti da ga osvojiš.

Mene ne privlače "savršenstva". Ne želim unapred ispisani scenario. Neću da znam kako će priča da se završi pre nego što je počela. Želim borbu. Želim da se preispitujem. Želim nekog ili nešto što će me izazvati da budem više — više svoja, više živa, više hrabara. Nekoga ko će me pogledati i reći: "Možeš ti to još bolje", umesto da me tapše po ramenu i govori da je sve dobro.

Možda zato delujem hladno, možda zato bežim kada stvari postanu previše jednostavne. Možda zato ljubav u klasičnom smislu nije ono što me ispunjava. Mene pokreće nešto drugo: izazov da razumem, da savladam, da nadmašim.

Želim život koji nije lak. Ljubav koja nije laka. Posao koji me ne štedi. Ljude koji mi neće reći ono što želim da čujem, nego ono što moram da čujem. Želim odnose koji me teraju da rastem, čak i kad boli. Pogotovo kad boli.

Jer samo kroz izazov postajemo ono što stvarno jesmo. A možda... možda baš tamo, negde usput — dok jurim nemoguće, dok padam, ustajem i pokušavam ponovo — pronađem i ljubav. Ali onu koja ne traži da biram između nje i svojih snova. Ljubav koja je izazov sama po sebi.