Znaš ono kad ti na dating sajtu, aplikaciji, Instagramu - gde god - stigne poruka od nekog lika koji ti se jedva javio, i prva rečenica mu je:

„Šta radiš?“

Ništa.

Evo, čekam da mi neko postavi najgluplje pitanje na svetu.

I gle čuda - pojavio si se ti.

Ne znam, možda su momci nekad imali neku tajnu školu muvanja iz koje svi izađu sa diplomom „Majstor dosadnog početka razgovora“. Jer svi, ali svi, pitaju isto. Šta radiš. Kao da je to ključ koji otključava moje srce, ili bar razgovor koji vodi do nečeg zanimljivog.

Zamisli, recimo, da ti neko stoji u redu u pekari, okrene se i kaže ti:

„Šta radiš?“

Pa... stojim, brate, kupujem kiflu. Šta bih drugo radila?

Ali ajde, možda je to njihov način da budu neopterećeni. Samo spontano, bez pritiska.

„Šta radiš?“ - a misle: „Da li si slobodna večeras?“

„Šta radiš?“ - a žele da kažu: „Deluješ mi zanimljivo, ali nemam pojma kako da započnem razgovor.“

Ipak, ne uspeva. Jer između redova „šta radiš“ i „ajde da se vidimo“ postoji ceo okean dosade.

Mene kad neko pita šta radim, u meni se momentalno probudi filozof:

Šta radim?

Postojim. Dišem. Pišem. Pravim kafu treći put danas jer prva nije imala dovoljno smisla.

Šta radim?

Pokušavam da ne odgovaram muškarcima koji me ne znaju drugačije pitati ništa osim „šta radiš“.

Znaš kako bi me stvarno osvojio?

Da napišeš:

„Hej, video sam tvoj profil i deluješ kao neko ko bi mogao da sruši moj algoritam.“

Ili:

„Zamisli da smo sada negde gde nema Wi-Fi-ja, a ja moram da te impresioniram bez interneta.“

E, to. To pali.

Jer šta radiš me ne pali. Ništa me ne inspiriše manje od toga.

Tako da, kad me sledeći put pitaš „šta radiš“, znaj da tvoj odgovor već postoji:

Ništa.

Ništa što ima veze s tobom.

Ništa što ćeš moći da pretvoriš u „ajde da se vidimo“.

Ništa osim što ću možda napisati još jedan blog o tome kako muškarci ne umeju da započnu razgovor - a ti ćeš biti inspiracija.