Nikada nisam volela iznenađenja… osim tvojih.
Ipak, kad sam ugledala onu malu kutiju na jastuku, omotanu tamnim papirom i obavezno - onom tvojom neuredno vezanom trakom - znala sam da me čeka nešto što će mi pomeriti dah.
Otvorila sam je polako, sa onim osećajem napetosti koji mi uvek izazivaš kad ćutiš, a pogledaš me tako - kao da znaš svaki moj nemir.
Unutra… svileni trag crvene boje. Tanka, meka, topla pod prstima.
Nasmejala sam se.
Naravno da si ti iza toga.
Čula sam tvoj korak iza sebe, onaj poznati ritam koji mi već na prvi zvuk ubrza puls.
„Sviđa ti se?“ pitaš. Glas ti je tih, ali ima onu notu sigurnosti koja me uvek razoruža.
„Zavisi…“ kažem, igrajući se rubom svile.
„Od čega?“
„Od toga… kako planiraš da je iskoristimo.“
Zastao si na tren. Osetila sam tvoj dah uz svoj vrat, topao i izazovan.
Svila je kliznula niz moje prste, kao obećanje - jedno od onih koje se ne govori, već doživi.
Tvoj nevaljali poklon.
Ništa raskošno, ništa skupo - ali savršeno tvoj.
U tom trenutku shvatila sam da nisu pokloni ono što me obara, već način na koji me gledaš dok ih daješ.
Kao da svaka stvar koju izabereš ima poruku:
„Znam te. I želim te.“
