Ponekad, ljubav postane najuzbudljivija upravo onda kada se pretvori u igru. Ne onu ozbiljnu, tešku, u kojoj se broje reči i dela - već onu laganu, nestašnu, gde se pogledi pretvaraju u poruke, a dodiri u obećanja.

Jer, istina je - svaka žena u sebi nosi onu iskricu koja želi da se igra. Da zavodi. Da istražuje granice između nježnosti i strasti.

A kada u toj igri postoji ljubav… tada sve dobija drugačiji smisao.

Zamisli večer kada sve počinje nečujno. Možda samo pogledom, možda notom omiljene pesme. Tvoje ruke klize kroz kosu dok mu šapućeš rečenice koje nisu obične - one su poziv na igru.

Nestašne igrice nisu samo o izazovu - one su o povezanosti. O tome da znaš kako da u jednoj večeri budete i ljubavnici, i prijatelji, i saputnici u mašti. Da se smejete dok jedno drugo draškate rečima, da zajedno otkrivate šta vas pokreće, šta vas čini živima.

I kad se sve završi, kad se svetla ugase, ostaje osećaj bliskosti - onaj topli, sigurni dodir duša koje se poznaju i kad ćute.

Jer istinska strast nije u savršenom telu, već u hemiji, poverenju i želji da budete slobodni jedno pred drugim.

Dakle, hajde da se igramo.

Ne zato što moramo - već zato što želimo.

Zato što je ljubav najlepša kad miriše na tajnu, kad gori tiho, ali ne prestaje da sija.