Sedim za šankom, crveno vino u ruci, crveni ruž na usnama - isti onaj koji ostavlja tragove na čaši, ali nikad na istom muškarcu dvaput.

Smejem se glasno, onako kako muškarci ne znaju da li da se zaljube ili da pobegnu. Volim taj trenutak kad osete da ne mogu da me pročitaju.

Ne glumim fatalnu. Samo sam naučila da uživam u onome što jesam.

Znam da izgledam kao izazov, a govorim kao iskušenje.

I to je sasvim dovoljno da priđu.

On se pojavio večeras. Nije prvi, neće biti ni poslednji.

Ali pogled mu ima onu nesigurnu smelost koja mi uvek prija - kao da me želi, ali se još pita da li sme.

Sme, naravno. Samo ako zna u šta ulazi.

Priđem prva. Uvek ja.

Volim da osetim trenutak kad im poljuljam ravnotežu. Kad više ne znaju da li da mi se predstave ili da samo ćute i gledaju.

Pružim mu ruku i kažem: “Ne pitaj kako se zovem. Zapamti kako se osećam.”

Zbunjen osmeh. Uvek isti.

To je trenutak kad znam da sam ga već dobila.

Ne tražim ljubav. Ljubav dolazi kad je najmanje pozoveš.

Ja tražim uzbuđenje - onaj kratki dodir između dlanova koji gori duže od poljupca.

Tražim pogled koji me sledi kad odem.

Jer uvek odem.

Uvek prva.

Znam, nekima sam “ona devojka koja ne zna da voli”.

A ja kažem - znam da volim, samo ne obećavam da ću ostati.

Volim brzo, gubim još brže. I ne kajem se.

Pa kad me sledeći put vidiš - u baru, u osmehu, u nekoj drugoj priči - seti se: nisam tražila tvoje srce. Samo tvoj trenutak.

I ako si bio dovoljno hrabar da ga mi damo jedno drugom... onda si bio moj.

Makar na tren.

Moj jedan u nizu.