Stajao sam pored puta, motor kamiona ugašen, dok je kiša tiho bubnjala po krovu kabine. Dug dan vožnje bio je iscrpljujući, a pauza je bila jedino što mi je trebalo da udahnem, da se makar na trenutak izmaknem od beskrajne ceste i same sebičnosti kamionskog života.

Otišao sam do obližnje prodavnice da kupim nešto sitno za večeru, a onda, skoro instinktivno, svratio u mali kafić pored puta. Unutra je bilo gotovo prazno - samo tihi šum kiše kroz prozor i miris sveže kafe.

Ona je stajala iza šanka, mlada, sa osmehom koji je delovao toliko prirodno da je odmah rasterao moju umornu misao o kilometrima asfalta i izolaciji. Njena prisutnost, mala iskra u sivom jesenjem večernjem pejzažu, učinila je da zaboravim na sve brige.

Poručio sam kafu i, ne znam kako, počeli smo razgovor. Pričali smo o sitnicama, o kiši, o mom životu na putu, a ona o svom svakodnevnom ritmu grada. Svaka njena reč nosila je toplinu, a osmeh koji mi je upućivala bio je kao sunčeva zraka kroz oblake. Smijali smo se, zezali, a vreme je nestajalo oko nas. Kafić je bio prazan, napolju kiša sve jača, ali unutra je postojala tiha, prijatna bliskost.

Veče se razvijalo u nešto posebno. Njeni pogledi, male geste i način na koji me slušala činili su da zaboravim na usamljenost koju sam nosio sa sobom kilometrima. Kad je predložila da ostanem duže, nisam imao razloga da ne prihvatim. Osećao sam da ovo nije obična večer; bilo je nešto iskreno u načinu na koji smo se povezali.

Kasnije me pozvala kod sebe, a stan je bio topao i prijatan, mirisalo je na domaću hranu. Veče smo proveli u razgovoru, smehu, u tihim trenucima kada reči nisu bile potrebne. Bilo je nešto u tišini, u bliskosti koja se stvorila između nas – spontano, strastveno, ali nežno. Svaki pogled, svaki dodir, svaki osmeh bio je pun značenja, kao da je cela kišna noć posvećena samo nama.

Kad je jutro počelo da proviruje kroz prozore, osećao sam toplinu i mir u grudima koji nisam osetio mesecima. Usamljeni kamiondžija sam, ali večeri poput ove podsećaju me da, čak i u jednostavnim, nepretencioznim trenucima, može postojati prava magija. Trenuci kada se dvoje ljudi susretnu i jednostavno se dopadnu, gde se svet oko njih smiri, a sve što ostaje je povezanost i osećaj da si na pravom mestu.