Pišem ovo kao muškarac koji je kroz godine naučio da prava bliskost ne dolazi iz savršenih večera, skupih poklona ili praznih reči. Ona dolazi iz istine. Iz onoga što se mnogi boje da izgovore naglas - iz razgovora o stvarima koje su dugo bile “tabu”.

Koliko puta smo zaćutali u trenutku kada nas je nešto stvarno dirnulo, povredilo, ili probudilo želju koju nismo znali imenovati? Koliko puta smo se bojali da nas partner neće razumeti, da će nas osuditi, da ćemo delovati “previše”?

A upravo tada počinje udaljavanje.

Naučio sam da kada srušimo zidove srama i tišine - kad kažemo šta nas uzbuđuje, šta nas plaši, šta želimo da doživimo zajedno - tada počinje prava povezanost.

Jer ljubav nije samo nežnost. Ljubav je iskrenost.

I ona može biti sirova, strastvena, ponekad neuredna… ali uvijek stvarna.

Sećam se trenutka kada sam sa svojom partnericom po prvi put otvoreno razgovarao o našim željama, o stvarima koje nas bude iznutra. Nije bilo nelagode - bilo je oslobođenje.

Njen pogled je bio dublji, dodir sigurniji. Kao da su reči koje smo izgovorili skinule slojeve između nas, i ostavili nas potpuno goli - ne samo telom, nego dušom.

Rušenje “tabu” tema nije samo o seksu - iako i on tu ima svoje važno mesto. To je o poverenju.

Kada znaš da možeš reći sve, da te partner neće osuditi, tada se rađa ono istinsko “mi”.

Strast tada postaje dublja, jer dolazi iz osećaja da si viđen, prihvaćen, poželjen baš takav kakav jesi.

To je onaj trenutak kada se ljubav ne skriva iza reči, već diše kroz njih. Kada se tela ne dodiruju iz navike, već iz želje da jedno drugo osete - potpuno, do srži.

Za mene, rušenje “tabu” tema nije samo način da veza opstane. To je način da ljubav živi - da se razvija, da nas uči, da nas spaja i kad svet oko nas postane hladan.

Jer prava intimnost počinje onog trenutka kad prestanemo glumiti savršenstvo.

Kad se pogledamo onako kako jesmo - ranjivi, strastveni, nesavršeni - i kažemo:

“Evo me. Celog mene.”

A kad oboje to uradimo…

Tada više nema granica između tela i duša.

Ostaje samo ljubav.